Žak prkosi vetru

Iako su leto i raspust na pomolu ipak se u Lininoj dusi skriva jedna velika tuga. U danasnje vreme gotovo da niko vise ne pise pisma ali devojcica sa vojvodjanskog salasa i njena baka Irma koja zivi u  Australiji ih svakodnevno razmenjuju. Niko ne razume kakva je to neraskidiva veza izmedju njih dve kada se vec godinama svakodnevno i neumorno dopisuju. Zar ne bi bilo jednostavnije i brze poslati poruku ili pismo putem emaila ili se cuti telefonom? Ali za baku i unuku to ne dolazi u obzir jer nista ne moze zameniti pismo zapecaceno u koverti.
U tom pismu su utkani uzbudjeno iscekivanje i ustreptalost dok se ono ne otvori, egzoticna sarena markica i razmazani crni pecat koji ukazuju na ogromnu razdaljinu koja ih deli, miris koze koji se jos uvek oseca na hartiji, poneka suza koja je mozda kanula i razmazala hekticno ispisane redove i naposletku reci koje verno i upecatljivo prenose osecaje pisca. A sta se sve desava tamo u dalekoj Australiji, to ona svakog dana cita svom drugaru, strasilu za ptice po imenu Zak.
Pisma verno opisuju tajanstvenog decaka Kou, pripadnika aboridzina koji je stigao iz unutrasnjosti Australije cak iz okoline planine Uluru pa im se cini kao da ga oduvek poznaju. Niko od njih ni ne sluti da upravo ta pisma prepuna osecanja poseduju carobne moci koje ce se zastitnicki nadviti nad njima kod prve pogibeljne opasnosti.